Naučićemo

Published on 14:07, 01/12,2014

Naučićemo mnogo toga u životu. Naučićemo da zaćutimo kada je ćutanju vreme, kako da se obučemo za neki važan događaj, kako da se naparfemišemo i da miris traje satima. Naučićemo da se nasmejemo kad nam tuga bubnja u glavi, naučićemo i da budemo sretni, da otvorimo srce, da volimo.. I kao što Mika reče: "pa boli, ili ne boli". Upravo to.


Molim vas za uslugu :)

Published on 23:59, 06/25,2012

http://yecilii.blogspot.com/

Uglavnom, ovo je blog na koji bih vas zamolila da odete, malo prelistate, možda nešto pročitate, napišete koji komentar, kliknete Follow dugme?

Bila bih vam veoma zahvalna :)

Uglavnom, imam već dugo taj blog, dostigao je skoro 17,000 poseta, a ja bih baš htela da vidim i taj broj (17000). Pa ako možete, preporučite prijateljima, koji će rado doćii, pročitati nešto, pohvaliti me ili kritikovati. I hvalu i kritike primam podjednako ;) 

 

Unapred se zahvaljujem 


Slomljena porcelanska vaza

Published on 21:29, 05/19,2012

Koliko je samo puta pokušao da bude uz mene,

koliko puta je prešao preko ponosa...

Koliko li se samo borio za našu ljubav,

brinuo se da ne uvene,

brinuo da bar nešto iza nas ostane.

 

Gde sam tu bila ja?

Sa strane, negde... Posmatrala...

Kao izdajnik, neki najveći,

u trenutku nevolje priđoh jačima.

Samo to.. Ništa više.

 

A sada? Pitaju me svi...

Šta li se dogodilo? Šta li osećam?

Ne znam... Kažem im to..

Možda ga volim, i možda sam tek sada

po prvi put u životu ugledala svetlost dana

Možda... a možda samo

nisam želela pre to sebi da priznam,

nisam želela da ovo osećam.

 

Umesto da volim...

Umesto da sada moje ruke pridrže njegove,

ja se lomim... kao porcelanska vaza

bačena sa neke lepe stare vitrine,

kojoj neko na vreme nije spoznao vrednost.

 

I sada, onako sva u delovima,

u potpunosti razbijena,

lutam po podu nadajući se

da će se neko sagnuti i pokupiti bar deo.

Jedan po jedan, i možda opet

jednog dana budem cela...

Pa makar i lepkom zalepljena.

 

Puno ožiljaka ostaće, svesna sam toga.

Nisam se borila, to mi je kazna...

Nisam se borila za njega...

Sada ga volim, ali on to, svakako,

više ni ne može da zna.


Kad potok presuši

Published on 17:24, 05/01,2012

Pogledaj u fotografiju. Tu, baš tu na ognjištu. Šta li vidiš? Šta li osećaš? Voliš li ili mrziš, kaješ se ili se smešiš? Na slici nas dvoje, jedno kraj drugoga, stojimo na mestu gde sada stojiš ti. A ja? Ja te posmatram. Blizu sam, ali i daleko, nekako i predaleko. Ne mogu te dodirnuti, bar ti to ne možeš osetiti, ali te gledam. I srce mi je puno. Tu sam, kraj tebe, a čini se kao da sam nedostižna. Pa možda i jesam, za sada, ali bićemo zajedno jednom, možda... ako me se budeš i dalje sećao. Pomisli na mene kad osetiš da ćeš dušu ispustiti, neka ti ja budem poslednja misao. Jer ta misao postaćeš ti i kao vetrom donesen ispred mene ćeš se stvoriti.

Posmatram te sada, vidim i tu suzu što ti navire u oku. Ostario si... ali te oči još uvek sjaje istim sjajem. Voleo si me, zar ne? Mislim da to upravo sada vidim, vidim tugu, a tuga je deo ljubavi. Ne?

Kakva li je uspomena što ti sada lebdi u mislima? Je li to ona kada su nas valovi mora odneli na pučinu? Ili možda kada smo prvi put bili u tvojoj staroj porodičnoj kući kraj jezera? Ili možda kada smo se slikali kod ruševina starog dvorca u ovom gradu? Znaš... Uvek si bio tajanstven. Trebalo bi da sada mogu pročitati tvoje misli, namere, sećanja, ali kriješ ih... Kriješ ih tako vešto, tako prokleto dobro. Sećanja su samo tvoja i ne puštaš nikome da zaviri u njih. Drago mi je zbog toga. To znači da ceniš svoj život i sve što si proživeo. Svaka sitnica imala je vrednost, čak i ona koja se nije platila. Pronalazio si život u predmetima oko sebe, živeo si za trenutak, a smešio si se za ceo vek. Volela sam to kod tebe. Zapravo, još uvek i volim.

Kako je vreme prolazilo ljudi su prestali da pokazuju osećanja. Znaš... tako je surov ovaj svet, kad živiš po pravilima većine. Stidiš se onoga što ti veselo zaigra umom, ne smeš ni da se nasmešiš kad te to nasmeje. Govore ti da si lud, budala, da nisi čovek. Ali dragi... mi smo to već odavno videli, videli da oni nisu ljudi. Ili smo mi izrod kojekakav. Mada, bilo nam je lepo. I to je ono što je na kraju najbitnije, na kraju kada sve ptice odlete i svi potoci presuše. Ne, dragi moj?


Pismo njemu

Published on 11:49, 04/28,2012

Znamo se već dugo, ali kao da smo se juče upoznali. Ona duga šetnja pored jezera, sumrak sunca, blagi povetarac. Eh, bilo je lepo, ali bilo je i davno. Sećam se svega, uspomene nikako da zamru, ma koliko ja to želela. Najgore od svega... sve mi se to svidelo. Bio je to najlepši dan mog života i od tada svaki naredni dan upoređujem sa tim.

Nije lepo, znaš? Nije ni zabavno.. A šta to, pitaš se? E pa, ne sviđa mi se što mi mladost prolazi na ovakav način, iščekujući nešto bolje, nekog boljeg, da zameni tebe. I kada razmislim, da li je to smisao mog života, da li je to sudbina već unapred istkana, ili mogu ja da promenim nešto? A kad ovako i pišem, ni ne znam šta bih menjala. Zar da izbrišem is sećanja tako lep trenutak? Da li da se pravim kao da se nikad nije desio i pokušam da živim najbolje što mogu? E pa nije moguće, znaš? Kad god i pokušam da zaboravim bar delić prošlosti i živim za sadašnjost, nekako tvoje ime uvek iskoči na mom telefonu i stigne mi koja poruka od tebe. I opet onda sve iznova. Družimo se par meseci, usput se koji put posvađamo, ali ništa ozbiljno. I onda nekako opet izgubimo kontakt, ja se durim i čekam da se javiš, ti čekaš mene i odbijaš da spomeneš drugima moje ime... kao da nismo nikom ništa.. kao da smo dva stranca čiji putevi tek treba da se ukrste. Ali znaš.. nekako te staze se sretnu u najgorem mogućem trenutku, kada na mojoj strani odvija se rat, a na tvojoj se i duge na nebu sukobljavaju. I sretnemo se, i štogod jedno drugom kažemo, ali nije to to. Prođe koji dan i situacija je mirnija, vraćamo se na staro. Ponovo se zaljubim u tebe, ponovo ti mene zavoliš, ali ne možemo opet da skačemo u uzavreli vulkan. Povlačim se ja, povlačiš se ti, i opet jovo nanovo.

Tako već godinama kao da je tradicija postalo. Ne znam šta mi je draže... trenutak kada se čujemo ili momenti kada na sekundu zaboravim na tebe. Priznajem, lakše mi je kad se pravim kao da ništa između nas nema, kao da su te varnice odjednom iščezle, kao da si samo trag lepe prošlosti. Govorim drugima da mi ništ ane značiš više, da nikad ni nisi, da smo samo bili deca u ludim godinama, deca koja su svašta probala, pa da se i vole.. Ali nije uspelo, i sada gledam unapred, sada koračam unapred, ni na tren se ne osvrnem da pogledam te tragove naših cipela jedno do drugog, pa ni ove moje, usamljene, same.

Puno lepih sećanja, a premalo srećnog vremena. Zašto to tako? I evo upravo zazvonio telefon. I evo opet tvoja slika na displeju. I evo srce mi opet zaigralo, kao da je prvi put. Zašto... zašto pokušavaš uvek tako naglo da uletiš u moj život, iako oboje znamo da je svaki put sve gore i gore? Zašto li me setiš i zašto svaki put pređeš preko ponosa da bi mi se javio? Zar ti moj glas nedostaje, zar opet moje reči treba da te posavetuju, reše sve tvoje probleme, uteše te? Znaš, znam da ti je potrebno moje prisustvo, znam da sam jedina koja te razume... ali nekako kao da si ti izgubio saznanje o mom životu. Ne poznaješ me više, a uporno pokušavaš da me iznova upoznaš. A ja ću ti ponovo dopustiti da se ušetaš kako nekakav gospodar u moje srce i moje misli. Spoznaćeš mračnu stranu mene, ali nećeš pobeći, već ćeš ostati i pokušati da pomogneš. A ja ti neću dopustiti, reći ću ti da ne dopuštam nikome. Upitaćeš me onda da li mi ti Niko, ja ću poreći. Ljutićeš se, ljutiću se ja. I tako će završiti i taj period našeg drugovanja.

Ovo je trenutak kada ću reći ono što zaista mislim... što sam rekla i kad sam imala deset godina, kad sam bila još samo dete: Muškarac i žena ne mogu biti prijatelji... Ili će doći do nekakvih varnica, ili prijateljstvo neće dugo trajati.

Ali šta ja znam... Možda je ovo samo govor u afektu, a možda sam i u pravu. Samo jedno znam: nikad neću moći da prežalim trenutak kada smo se upoznali. Sada bi sve bilo lakše da smo ostali stranci. Ali ko zna kakvu bi igru život onda odigrao, ko zna kakvu bi nam budućnost tkač istkao. Neka, 'ajde, neka.. Reći ću da je bolje ovako i ponovo ću pokušati sve da zaboravim, a srce će moje očekivati tvoj sledeći poziv. Videćemo ko će preživeti u ovoj igri za dvoje. Jedan gubi, u svakom slučaju. Jedan ostaje povređen.


Slava i život

Published on 16:29, 03/10,2012

“Slava. To je jedina čovekova sreća koja nije spokojna, i koja je najskuplje plaćena.”

Ko bi pomislio da život tako brzo prođe, i da se tako puno proživi a na kraju ne preostane ništa? Šta li se zbilo sa srećom, spokojnom i utešnom? Gde li je nestala hrabrost da se i najtežim putem prođe?

Svako je tvorac svog života, svako ga plete zlatnim nitima. Hoće li pući koja nit, hoće li se ponovo koje dve zavezati u čvor? Tada se menja sve, jer zauvek ostaje neravnina na beprekorno glatkoj površini. Samo jedan trzaj i poremetiće se nota mira.

Mora li uvek neko biti povrđen? Zar ne postoji eliksir koji bi izlečio tugu? Postoji, to je oproštaj, ali retko ko gad a onako beplatno, bez ikakvih očekivanja. Deca to znaju mnogo bolje od odraslih. Deca su i hrabrija i odvažnija. Oni vole, i žive. Ne postoje prepreke pred njihovim koracima. Zašto? Zato što su mlada i veruju u dobrotu sveta. Njihova nada je dovoljno jaka da pomeri gorde planine, i da očima osvetli nekad tamne pećine.

Slava. To je jedna čudna reč, imenica koja me zadivljuje. Boriš se, slabašno pužeš prema njoj, al opet na kraju nisi srećan. Platiš životom za par dana il’ godina. Čemu to? Nije li lepše imati jednu osobu koja vas voli, nego hiljadu što vole vaš novac? Retko ko ostane prizeman u društvu kralja, retko ko ne postane uvaženi gospodin. Retko koja gospođa ne prestane voleti svoga muža. Izuzeci su čudo, a stvara ih besprekorna ljubav voljenih.


Majko moja

Published on 14:56, 02/28,2012

Majko moja, meni najdraža vilo,

ničega bez tebe ne bi bilo.

Rukama svojim si me lako podigla,

zajedno sa tobom zvezde sam dodirnula.

 

Kad god da sam se borila,

gubila il' pobeđivala,

uvek si me zagrljajem dočekala

i smirujućim glasom ohrabrila.

Hvala za to, majko moja najmilija.

 

A kada su nas kilometri razdvojili,

ti si u mene verovala.

Iako nas je sudbina uvek jedna drugoj dovela,

ti si kao svaka majka o svom detetu brinula.

 

Srce tvoje jedino za ljubav zna,

glas tvoj jedino pesmu i osmeh pozna.

Uzdigla si me u nebo, i još više,

usne tvoje mene godinama ljubiše.

 

Hvala za sreću, hvala za radost,

hvala, majko moja, za milu mladost.

Hvala za život što nesebično si mi podarila,

hvala za veru i ljubav što od tebe sam dobila. 


Ti

Published on 20:36, 02/26,2012

Osmeh tvoj srušiće gorde planine,

oslobodiće od okova tuge nesrećne.

Zahvalni će biti oslobođeni stranci,

više oko njih neće biti samoće lanci.

 

Oči tvoje vodom zaliće uvenuo cvet

i probudiće duše umorne i pospane,

a svetlost sunca opet videće svet,

kad novi dan sutra osvane.

 

Ruke tvoje pomeriće zidine,

obnoviće stare usamljene ruševine.

A ja bez zagrljaja ostati neću,

znam da ćeš mi srcu podariti sreću. 


Vetrova poj

Published on 17:39, 02/26,2012

Slušam vetrova poj,

a ti se negde u tami kriješ.

Shvatam da više nisi moj,

da sad nečije druge ruke griješ.

 

Čuvam još uvek jorgovana cvet...

Miriše, kao da juče bilo je,

iako mnogo godina već prošlo je...

Cvet, što na rastanku si mi poklonio,

tad na drugu nisi ni slutio...

 

I sada čujem vetrova poj.

I sada shvatam da više nisi moj. 


Zarobljenik vremena

Published on 17:36, 02/26,2012

Umorno je ovo telo,

teške su kosti što ga nose.

Umorno je i ranjivo,

vremenom je oslabilo.

 

A suze...

K'o melem su za rane,

k'o lek za ožiljke nezaceljene.

 

Čas se u večnost pretvara,

bol neku svoju igru igra.

A ja se borim, mada ne pobeđujem...

Zarobljenik vremena postajem. 


Smiraj dana

Published on 17:34, 02/26,2012

Potreban je samo trenutak...

Jedna želja...

Malo nade...

Miran san..

 

Potrebna je čista postelja...

I telo bez povreda...

Al' boli...

 

Vreme.. Bar jedan sat...

Samo da na sekund sklopim oka ova dva.

 

Al' mora me u mraku čeka...

I bol ne prestaje...

 

Telo sad klonulo...

Pogled umoran...

Molitva tišinu ometa...

 

Još jedan se prouvukao dan. 


Septembar 1960

Published on 13:49, 02/25,2012

Gledala sam majku kroz poluotvorena vrata kuhinje. Svojim smežuranim rukama pravila je zimnicu. Osetila sam njen umor na licu, na tom licu izboranom od muke. Jadna žena... šta li je sve proživela, ratove, glad, siromaštvo, a ipak je uspela da obezbedi meni i bratu krov nad glavom. Oca se više nisam ni sećala, napustio nas je kada je bilo najteže. Noćima sam ih slušala kako se svađaju. Jutra su dočekana lažnim osmehom na njihovim licima... pokušavali su da me zaštite, da sakriju sve izrečene reči. Sećam se kako je otac stalno bio ’na službenom putu do susednog grada’ tokom dana, a uveče se vraćao pijan sa flašom u rukama. Mislili su da ne znam i da sam već u krevetu, da mirno sanjam najlepše snove. Ali nisam mogla... Preteško je bilo zaspati bez oca da ti poželi ’laku noć’. Majka mi je uvek čitala priče pred spavanje iz one pohabane knjige, knjige prenošena već generacijama u našoj porodici. Verujem da je imala bar sto godina, ako ne i više.
Alkohol je razorio našu porodicu, ali naravno postojalo je još mnogo razloga, samo ih nikad nisam saznala. Ne znam ni da li sam želela da znam... bolelo bi me kada bih čula nešto o tome, ili kad bi mi drugarice pričale o provedenom vikendu sa roditeljima.
Vidim sada majku, osećam njenu


Strah, propuštene prilike, život koji prolazi

Published on 13:49, 02/25,2012

Krenem, stanem, predomislim se i promenim smer. Tako već godinama... Na kraju sve započeto, ništa dovršeno. Na crtežima se još vide beli tragovi papira, stranice knjige ostale neispisane, život ostao nedopunjen. Toliko toga... toliko želja, toliko snova, ali sve ostalo neostvareno. Strah me sprečava da živim život koji mi je poklonjen na par desetina godina. Proći će, proći će brzo vreme, a šanse za življenje postoje samo jednom. Poput neke peščane barijere što sprečava vodu da prodre svom snagom, tako i strah mene koči. Zadržava me na istom mestu, gura me u nazad, tera da postupim kako inače ne bih. Posle dolazi kajanje, suze, bol, tuga zbog neostvarenih snova, al' opet i svest da sam sama kriva. Mogla sam biti jača, mogla sam hrabrije prekoračiti balvan na putu, mogla sam bar pokušati da pređem na drugu stranu. Ne, mene je silina prošlosti odvukla unazad, vukla me u provaliju nemoći i neuspeha. Zar sada da se borim? Sada kada je sve gotovo? Otišlo je sve, prošle su godine, prošle prilike. Sada je sve tako mračno i tiho, pomalo strašno. Sve što vidim je tama, a sve što čujem su otkucaji moga srca. Brzi su... a bes u meni raste. Bes prema sebi, prema osećajima koji su me zaustavljali pred svakom preprekom i terali me da idem dužim putem do cilja, lakšim putem, putem bez prepreka. Stigla sam do cilja, iako monotono... Dan za danom isti je, jutro kiša dočeka, noć neprimetno dođe. Avantura? Nepoznata reč za mene, reč bez definicije, reč samo pročitana u knjigama. Sreća? Iskusila sam je, živim je, ali ne u potpunosti. Strah? To je ono što vlada mnome i kontroliše svaki moj korak. Život? To je nešto što prolazi, što se završava.  


Kafa

Published on 13:46, 02/25,2012

Budi se grad, svetla na ulicama se gase, a prve kafe se kuvaju. Tako započinje dan – uz šoljicu kafe. Neko je ispija usput čitajući dnevne novine, neko zajedno sa prijateljima ogovara komšiluk, a neko samo razmišlja o predstojećem danu i pokušava da se razbudi. Mada, neki baš tada donose najvažnije odluke, planiraju dan, organizuju sve svoje obaveze.
Rokovnici ispisani i umrljani klapljicama kafe, otvaraju se svakog jutra i popunjavaju.
… ‘Od 11 do 12 sati – poslovni ručak sa novim klijentima’, ’14-16h sređivanje gomile papira na stolu’, ‘U 20 časova – trening u teretani’, itd…
Dani su uglavnom slični, skoro pa i identični. Postoji određeno vreme za doručak, pripremu za posao, posao, razgovore sa klijentima, obavljanje raznih obaveza na radnom mestu, onda povratak kući, odlazak u teretanu ili možda šetanje, i na kraju, svima najdraže: spavanje. Nakon otprilike osam sati, ponovo sve u krug.
Vikendi su druga priča, tada se ljudi opuštaju i odlaze da se šetaju i posmatraju prirodu, izlaze u kafiće sa prijateljima, ispijaju kafice, obilaze susedne gradove, a uveče se okupljaju i vesele do zore. Počaste se raskošnom večerom i skupim pićem s vremena na vreme, pokazujući svojim poznanicima koliko novaca troše, zapravo, samo hvaleći se. Čudno je to kako misle da je sve takmičenje: ko će više zaraditi, ko će imati uspešniju karijeru, lepšeg muža ili ženu, pametniju decu, broj trofeja i porodičnih slika u vitrini koja krasi dnevnu sobu, da ne zaboravimo i veći televizor, skuplji nameštaj…
Ponedeljak dočekaju umorni od prethodne noći, pa se ponovo razbuđuju uz šoljicu vruće kafe. Neko najviše voli da sam samelje zrna kafe, da oseti taj miris koji će ga u potpunosti razbuditi. Vedrih očiju ispijaju i poslednju kap. Da li je slatka ili gorka, nije bitno, važno je da skoro niko ne može živeti bez tog napitka. Donet iz Brazila, a proširen po celom svetu. Danas, ljudi se obraduju kada vide naslagane kesice ispunje magičnim smeđim prahom na policama prodavnica. Možda baš i samo zbog toga odlaze u kupovinu, da bi nasmejani zgrabili još jednu.
Često kao deca govorimo da nam se ne sviđa ukus, a da ne zaboravim i miris, ali kako godine prolaze, mišljenje se menja. I svi poznanici i saputnici vole da uz razgovor popiju šolju kafe. Mada, neko više voli alkohol, neko limunadu, a neko čaj. Sve ima istu nameru – da nam pruži trenutak sreće i odmora.
Vekovima i vekovima pre, žene su volele da same  obrađuju deo zemljišta posvećen samo kafi. Uživale su u svežem mirisu, kao i u jarkoj boji tog ploda. Neobično je kako jedno malo zrno proizvede toliku količinu radosti u svakome od nas, omogućuje nam i sposobnost boljeg razmišljanja, kao i donošenje boljih odluka. I sve to čini jedno maleno zrno. Ko bi rekao?
A kad se vi probudite, da li sami skuvate sopstvenu dozu okrepljujućeg napitka ili neko to umesto vas uradi? Da li vas dočeka kraj kreveta ili sami ustajete i odlazite u kuhinju? Da li nesvesno izbegnete doručak zarad kratkog užitka u čarobnom piću? E to je – kafa.


Ruševine

Published on 20:35, 02/24,2012

Osećaš li kako nebo ljutito drthi?

Ne čuješ li gromke odjeke gromova?

A kiša o prozore k'o o doboš udara.

I priroda se buni...

 

A zlo... Ne, ljudi su neumoljivi i strašni...

Prizivaju kapi nemira i rata.

I opet tako bezdušno posmatraju sa strane,

iz daljine, od nekud daleko.

 

I priroda čeka, strahuje,

traži nešto da ohrabri je,

da sačuva ono malo što ostalo je

nespaljeno, varvarskom rukom nedodirnuto.

 

Al' sevaju munje, paraju nebo,

zlo ruši poslednje bedeme,

i još jedan dom nestao je.

Kraj ognjišta više porodice nema.

Nema ni vatre, ni toplote, ničega više nema.

Samo tama...

I negde zapisana četiri imena.