Panthera

Pogledaj u fotografiju. Tu, baš tu na ognjištu. Šta li vidiš? Šta li osećaš? Voliš li ili mrziš, kaješ se ili se smešiš? Na slici nas dvoje, jedno kraj drugoga, stojimo na mestu gde sada stojiš ti. A ja? Ja te posmatram. Blizu sam, ali i daleko, nekako i predaleko. Ne mogu te dodirnuti, bar ti to ne možeš osetiti, ali te gledam. I srce mi je puno. Tu sam, kraj tebe, a čini se kao da sam nedostižna. Pa možda i jesam, za sada, ali bićemo zajedno jednom, možda... ako me se budeš i dalje sećao. Pomisli na mene kad osetiš da ćeš dušu ispustiti, neka ti ja budem poslednja misao. Jer ta misao postaćeš ti i kao vetrom donesen ispred mene ćeš se stvoriti.

Posmatram te sada, vidim i tu suzu što ti navire u oku. Ostario si... ali te oči još uvek sjaje istim sjajem. Voleo si me, zar ne? Mislim da to upravo sada vidim, vidim tugu, a tuga je deo ljubavi. Ne?

Kakva li je uspomena što ti sada lebdi u mislima? Je li to ona kada su nas valovi mora odneli na pučinu? Ili možda kada smo prvi put bili u tvojoj staroj porodičnoj kući kraj jezera? Ili možda kada smo se slikali kod ruševina starog dvorca u ovom gradu? Znaš... Uvek si bio tajanstven. Trebalo bi da sada mogu pročitati tvoje misli, namere, sećanja, ali kriješ ih... Kriješ ih tako vešto, tako prokleto dobro. Sećanja su samo tvoja i ne puštaš nikome da zaviri u njih. Drago mi je zbog toga. To znači da ceniš svoj život i sve što si proživeo. Svaka sitnica imala je vrednost, čak i ona koja se nije platila. Pronalazio si život u predmetima oko sebe, živeo si za trenutak, a smešio si se za ceo vek. Volela sam to kod tebe. Zapravo, još uvek i volim.

Kako je vreme prolazilo ljudi su prestali da pokazuju osećanja. Znaš... tako je surov ovaj svet, kad živiš po pravilima većine. Stidiš se onoga što ti veselo zaigra umom, ne smeš ni da se nasmešiš kad te to nasmeje. Govore ti da si lud, budala, da nisi čovek. Ali dragi... mi smo to već odavno videli, videli da oni nisu ljudi. Ili smo mi izrod kojekakav. Mada, bilo nam je lepo. I to je ono što je na kraju najbitnije, na kraju kada sve ptice odlete i svi potoci presuše. Ne, dragi moj?

Znamo se već dugo, ali kao da smo se juče upoznali. Ona duga šetnja pored jezera, sumrak sunca, blagi povetarac. Eh, bilo je lepo, ali bilo je i davno. Sećam se svega, uspomene nikako da zamru, ma koliko ja to želela. Najgore od svega... sve mi se to svidelo. Bio je to najlepši dan mog života i od tada svaki naredni dan upoređujem sa tim.

Nije lepo, znaš? Nije ni zabavno.. A šta to, pitaš se? E pa, ne sviđa mi se što mi mladost prolazi na ovakav način, iščekujući nešto bolje, nekog boljeg, da zameni tebe. I kada razmislim, da li je to smisao mog života, da li je to sudbina već unapred istkana, ili mogu ja da promenim nešto? A kad ovako i pišem, ni ne znam šta bih menjala. Zar da izbrišem is sećanja tako lep trenutak? Da li da se pravim kao da se nikad nije desio i pokušam da živim najbolje što mogu? E pa nije moguće, znaš? Kad god i pokušam da zaboravim bar delić prošlosti i živim za sadašnjost, nekako tvoje ime uvek iskoči na mom telefonu i stigne mi koja poruka od tebe. I opet onda sve iznova. Družimo se par meseci, usput se koji put posvađamo, ali ništa ozbiljno. I onda nekako opet izgubimo kontakt, ja se durim i čekam da se javiš, ti čekaš mene i odbijaš da spomeneš drugima moje ime... kao da nismo nikom ništa.. kao da smo dva stranca čiji putevi tek treba da se ukrste. Ali znaš.. nekako te staze se sretnu u najgorem mogućem trenutku, kada na mojoj strani odvija se rat, a na tvojoj se i duge na nebu sukobljavaju. I sretnemo se, i štogod jedno drugom kažemo, ali nije to to. Prođe koji dan i situacija je mirnija, vraćamo se na staro. Ponovo se zaljubim u tebe, ponovo ti mene zavoliš, ali ne možemo opet da skačemo u uzavreli vulkan. Povlačim se ja, povlačiš se ti, i opet jovo nanovo.

Tako već godinama kao da je tradicija postalo. Ne znam šta mi je draže... trenutak kada se čujemo ili momenti kada na sekundu zaboravim na tebe. Priznajem, lakše mi je kad se pravim kao da ništa između nas nema, kao da su te varnice odjednom iščezle, kao da si samo trag lepe prošlosti. Govorim drugima da mi ništ ane značiš više, da nikad ni nisi, da smo samo bili deca u ludim godinama, deca koja su svašta probala, pa da se i vole.. Ali nije uspelo, i sada gledam unapred, sada koračam unapred, ni na tren se ne osvrnem da pogledam te tragove naših cipela jedno do drugog, pa ni ove moje, usamljene, same.

Puno lepih sećanja, a premalo srećnog vremena. Zašto to tako? I evo upravo zazvonio telefon. I evo opet tvoja slika na displeju. I evo srce mi opet zaigralo, kao da je prvi put. Zašto... zašto pokušavaš uvek tako naglo da uletiš u moj život, iako oboje znamo da je svaki put sve gore i gore? Zašto li me setiš i zašto svaki put pređeš preko ponosa da bi mi se javio? Zar ti moj glas nedostaje, zar opet moje reči treba da te posavetuju, reše sve tvoje probleme, uteše te? Znaš, znam da ti je potrebno moje prisustvo, znam da sam jedina koja te razume... ali nekako kao da si ti izgubio saznanje o mom životu. Ne poznaješ me više, a uporno pokušavaš da me iznova upoznaš. A ja ću ti ponovo dopustiti da se ušetaš kako nekakav gospodar u moje srce i moje misli. Spoznaćeš mračnu stranu mene, ali nećeš pobeći, već ćeš ostati i pokušati da pomogneš. A ja ti neću dopustiti, reći ću ti da ne dopuštam nikome. Upitaćeš me onda da li mi ti Niko, ja ću poreći. Ljutićeš se, ljutiću se ja. I tako će završiti i taj period našeg drugovanja.

Ovo je trenutak kada ću reći ono što zaista mislim... što sam rekla i kad sam imala deset godina, kad sam bila još samo dete: Muškarac i žena ne mogu biti prijatelji... Ili će doći do nekakvih varnica, ili prijateljstvo neće dugo trajati.

Ali šta ja znam... Možda je ovo samo govor u afektu, a možda sam i u pravu. Samo jedno znam: nikad neću moći da prežalim trenutak kada smo se upoznali. Sada bi sve bilo lakše da smo ostali stranci. Ali ko zna kakvu bi igru život onda odigrao, ko zna kakvu bi nam budućnost tkač istkao. Neka, 'ajde, neka.. Reći ću da je bolje ovako i ponovo ću pokušati sve da zaboravim, a srce će moje očekivati tvoj sledeći poziv. Videćemo ko će preživeti u ovoj igri za dvoje. Jedan gubi, u svakom slučaju. Jedan ostaje povređen.

“Slava. To je jedina čovekova sreća koja nije spokojna, i koja je najskuplje plaćena.”

Ko bi pomislio da život tako brzo prođe, i da se tako puno proživi a na kraju ne preostane ništa? Šta li se zbilo sa srećom, spokojnom i utešnom? Gde li je nestala hrabrost da se i najtežim putem prođe?

Svako je tvorac svog života, svako ga plete zlatnim nitima. Hoće li pući koja nit, hoće li se ponovo koje dve zavezati u čvor? Tada se menja sve, jer zauvek ostaje neravnina na beprekorno glatkoj površini. Samo jedan trzaj i poremetiće se nota mira.

Mora li uvek neko biti povrđen? Zar ne postoji eliksir koji bi izlečio tugu? Postoji, to je oproštaj, ali retko ko gad a onako beplatno, bez ikakvih očekivanja. Deca to znaju mnogo bolje od odraslih. Deca su i hrabrija i odvažnija. Oni vole, i žive. Ne postoje prepreke pred njihovim koracima. Zašto? Zato što su mlada i veruju u dobrotu sveta. Njihova nada je dovoljno jaka da pomeri gorde planine, i da očima osvetli nekad tamne pećine.

Slava. To je jedna čudna reč, imenica koja me zadivljuje. Boriš se, slabašno pužeš prema njoj, al opet na kraju nisi srećan. Platiš životom za par dana il’ godina. Čemu to? Nije li lepše imati jednu osobu koja vas voli, nego hiljadu što vole vaš novac? Retko ko ostane prizeman u društvu kralja, retko ko ne postane uvaženi gospodin. Retko koja gospođa ne prestane voleti svoga muža. Izuzeci su čudo, a stvara ih besprekorna ljubav voljenih.

Majko moja, meni najdraža vilo,

ničega bez tebe ne bi bilo.

Rukama svojim si me lako podigla,

zajedno sa tobom zvezde sam dodirnula.

Kad god da sam se borila,

gubila il' pobeđivala,

uvek si me zagrljajem dočekala

i smirujućim glasom ohrabrila.

Hvala za to, majko moja najmilija.

A kada su nas kilometri razdvojili,

ti si u mene verovala.

Iako nas je sudbina uvek jedna drugoj dovela,

ti si kao svaka majka o svom detetu brinula.

Srce tvoje jedino za ljubav zna,

glas tvoj jedino pesmu i osmeh pozna.

Uzdigla si me u nebo, i još više,

usne tvoje mene godinama ljubiše.

Hvala za sreću, hvala za radost,

hvala, majko moja, za milu mladost.

Hvala za život što nesebično si mi podarila,

hvala za veru i ljubav što od tebe sam dobila. 

Osmeh tvoj srušiće gorde planine,

oslobodiće od okova tuge nesrećne.

Zahvalni će biti oslobođeni stranci,

više oko njih neće biti samoće lanci.

Oči tvoje vodom zaliće uvenuo cvet

i probudiće duše umorne i pospane,

a svetlost sunca opet videće svet,

kad novi dan sutra osvane.

Ruke tvoje pomeriće zidine,

obnoviće stare usamljene ruševine.

A ja bez zagrljaja ostati neću,

znam da ćeš mi srcu podariti sreću. 

Slušam vetrova poj,

a ti se negde u tami kriješ.

Shvatam da više nisi moj,

da sad nečije druge ruke griješ.

Čuvam još uvek jorgovana cvet...

Miriše, kao da juče bilo je,

iako mnogo godina već prošlo je...

Cvet, što na rastanku si mi poklonio,

tad na drugu nisi ni slutio...

I sada čujem vetrova poj.

I sada shvatam da više nisi moj. 

Umorno je ovo telo,

teške su kosti što ga nose.

Umorno je i ranjivo,

vremenom je oslabilo.

A suze...

K'o melem su za rane,

k'o lek za ožiljke nezaceljene.

Čas se u večnost pretvara,

bol neku svoju igru igra.

A ja se borim, mada ne pobeđujem...

Zarobljenik vremena postajem. 

Potreban je samo trenutak...

Jedna želja...

Malo nade...

Miran san..

Potrebna je čista postelja...

I telo bez povreda...

Al' boli...

Vreme.. Bar jedan sat...

Samo da na sekund sklopim oka ova dva.

Al' mora me u mraku čeka...

I bol ne prestaje...

Telo sad klonulo...

Pogled umoran...

Molitva tišinu ometa...

Još jedan se prouvukao dan. 

Osećaš li kako nebo ljutito drthi?

Ne čuješ li gromke odjeke gromova?

A kiša o prozore k'o o doboš udara.

I priroda se buni...

A zlo... Ne, ljudi su neumoljivi i strašni...

Prizivaju kapi nemira i rata.

I opet tako bezdušno posmatraju sa strane,

iz daljine, od nekud daleko.

I priroda čeka, strahuje,

traži nešto da ohrabri je,

da sačuva ono malo što ostalo je

nespaljeno, varvarskom rukom nedodirnuto.

Al' sevaju munje, paraju nebo,

zlo ruši poslednje bedeme,

i još jedan dom nestao je.

Kraj ognjišta više porodice nema.

Nema ni vatre, ni toplote, ničega više nema.

Samo tama...

I negde zapisana četiri imena. 

Staze su strme, neprohodne,

noći besane, neodspavane. 

I bojim se da te možda ne odvedem

do stanice neke puste, pogrešne il' nepoznate.

A slutiš li možda, bezimeni strancu,

kuda moje misli sada lutaju?

Ti, što kraj tebe grešne postaju...

Grešim li, bezimeni, što ti ruke svoje pružam?

Što u tebi vidim lepotu, gordost, snove i spas,

što jedva dočekam dan da svane,

da čujem taj tvoj mio glas?

I tobom da ostanem zadivljena, kao da je prvi put...

Da li možda vidiš,

kako se po nebu igra poslednji sunčev zrak?

Kakav li to znak što dolazi mrak?

Hoćeš li umoran i ove noći sam u snove poći,

ili ćeš kraj mene koračati i koju mi tajnu otkriti?

A ja, želim da te vodim iza brda, iza mora,

negde daleko, iza hiljadu gora.

I možda zvuči suludo, ali želja je moja

da te odvedem korak dalje od beskraja,

tebe, bezimenoga. 

Možda tu sve započinje, a možda je i kraj.

Odjekuju plač, tuga i poneki uzdisaj. 

Nestade sreća, ni osmeha više nema, 

samo preosta bol u očima. 

I odlaze svi, odlaze mi voljeni,

odlaze u svet neki novi, nepoznati.

Odlaze polako, negde daleko,

da možda tamo postanu nešto i neko.

A bili su 'nešto i neko' za mene,

dan za danom novo učili su me.

Naučili su me da volim i da sanjam,

da se pobedi zla nikada ne nadam.

Rekli su mi da dobro dobrim se vraća,

mada znam da život ima cenu, 

da sve se na kraju plaća.

Poslednjim letom napuštaju sve,

tužnim očima sada gledaju me.

Pružaju mi ruke, nešto govore..

Tiho, nerazgovetno... A ja znam da kraj je.

Gde prođoše godine? Gde nestade mladost?

Zašto sve oduzima ta ćutljiva starost? 

Kakvu igru igra ta sudbina prljava?

Sve mi polako oduzima, ništa ne ostavlja.

A poslednji pozdrav suze su očima,

poslednji poljubac utisnut je na usnama.

Slabo telo nemoćno mi drhti,

bojim se, ali neću plakati.

Šetaš hodnikom ledenih skulptura,

poneku ovlaš dodirneš,

lakim hodom nastavljaš.

Gledaš, tražiš greške, posmatraš.

Zadivljen, mane im ne otkrivaš.